Tako je moralo biti

Monika Brukner, antropolog iz Švajcarske, sklopila je brak sa akademikom prof.dr Bogdanom Bruknerom i doselila se u Srbiju sa namerom da kratko radi u svojoj struci na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Slika koju je zatekla i dogadaji poveli su je putem odbrane životinja po cemu sada za nju mnogi znaju u Srbiji, rodnoj Švajcarskoj i drugim zemljama evrope.

Aktivnost na zaštiti životinja u Ðurđevu počela je prvo neformalno 1986. godine kroz zalaganje Monike Brukner za zaštitu  napuštenih i maltretiranih životinja u neposrednom okruženju.

Spasiti pse ceo život vezane lancem, bez dovoljno hrane i vode, bez skloništa od sunca, kiše i niskih temperatura, okupiti izmučene  konje od agresivnih nesavesnih  vlasnika, dati sklonište i nahraniti životinje bez doma...

Evo šta ona izmedu ostalog kaže o svom putu.

"Pre 22 godine došla sam sa suprugom u Ðurdevo. Iako smo hteli da ostanemo samo kratko vreme, poneli smo sve naše životinje iz Švajcarske.

Nakon velikog egzodusa sa konjima, ponijima, kozama, zečevima, mačkama i  psima došlo je do velikog otrežnjenja u novom mestu: dva psa vezani kratkim lancima, bez kućice, na minus 20 stepeni, nasred našeg imanja. Oni su čuvali ugalj!! Bila je tu i Gara, jedna veoma stara kuja, koju su posle smrti njene vlasnice jednostavno isterali na ulicu, a ona je nepoverljiva i gladna kružila oko naše kuće.

Zatim jedan konj koga su ispred naše kuće tako tukli lancem i ogromnim štapom, da sam bosa iskočila kroz prozor i po ledu i snegu vičući dozivala policiju. Bilo je još mnogo takvih primera, što su se dogodili u najkraćem vremenu. Šok je bio potpun, a ja sam samo htela da se vratim u svoj zdravi svet. Posle prvih nekoliko godina koje su bile ispunjene naivnom i beznadežnom borbom protiv mučenja životinja, moje suze su presušile i shvatila sam da mi je mesto ovde, da bih pomogla životinjama.

Tako je nastalo Društvo za zaštitu životinja i prirode Ðurdevo. Mogla bih nabrojati i dokumentovati na hiljade primera mučenja životinja.

Na hiljade nedužnih raznovrsnih životinja koje su patile, koje su oterali, tukli, ubijali. Psi što su osuđeni da čitavog života budu na lancu, koji po vrućini i hladnoći, bez krova nad glavom, moraju čuvati imanje svog gospodara, ne dobijaju nikada zahvalnost ili lepu rec, nikada nisu osetili ruku koja ih mazi i na kraju su izbačeni na ulicu.

Dobro je da te životinje ne znaju da govore, jer bi pričale o ljudskoj sramoti.
Pošto se naše imanje brzo napunilo životinjama svih vrsta, postavilo se pitanje: Kuda sa njima? Veliki broj pasa udomila sam kod ljubaznih ljudi u Srbiji, ali pošto sam često te iste životinje opet mogla da pokupim sa ulice, ili su ih najčešće vraćali u lošem stanju, počela sam da tražim pomoć kod Švajcaraca. Tako je počeo moj kontakt sa nekoliko švajcarskih društava za zaštitu životinja, koja su mi pomagala savetima i potrepštinama za životinje.

Prilikom svojih putovanja u Švajcarsku ponela sam nekoliko pasa koje su zatim preko prihvatilišta za životinje udomljene kod ljubaznih porodica. Višegodišnji kontakti i prijateljstva sa mnogim vlasnicima pasa i saznanja da će naše ulične životinje do kraja života uživati u porodicama kao njihovi članovi, dali su mi snagu i motivaciju da nastavim sa borbom."

 

Formalno Društvo za zaštitu životinja i prirode Ðurdevo - Švajcarska registrovano je 1989. godine. Prvo sedište bila je vojvodanska kuca u selu, sa većim dvorištem, u ulici Laze Kostica 9. A danas, to je moderno ureden salaš  u ulici Solunskih Dobrovoljaca 96 na zapadnoj strani sela, sa dve ulazne kapije, modernom instalacijom i prostorima za životinje uređenim po najvišim svetskim standardima.