Dodela priznanja odabranim humanitarcima za 2014
Društvo za zaštitu životinja i prirode Đurđevo
uručilo priznanja za 2014. godinu
POHVALE ODABRANIM HUMANITARCIMA
U subotu, 20. decembra 2014. godine, održana je svečana dodela priznanja za humanitarni rad i pomoć životinjama.
Među odabranim primaocima bila su deca, odrasli, ali i društva za zaštitu životinja – svi oni koji su izvesnim humanim gestom obeležili proteklu godinu.
Pohvalnice, novčane nagrade kao i nagrade u vidu knjiga i opreme za životinje, primile su :
Danica Popov iz Novog Sada, za dugogodišnji požrtvovani rad u oblasti zaštite životnja,
Rada Živanović iz Loznice, koja se brine o životinjama na celoj teritoriji opštine Loznica. Pored njenih 120 mačaka kod kuće brine se još I o psima u opštinskom prihvatilištu.
Biserka Nikolić predsednica Udruženja za pomoć životinjama i edukaciju građana iz Beograda, koja je individualan borac za nezbrinute životinje.
Nataša Kraljević i Sanja Lučić, učiteljice iz osnovne škole “Petar Petrović Njegoš” iz Vrbasa, koje neprestno rade na udomljavanju nezbrinutih životinja, ali i svoje učenike edukuju u tom pravcu, na njih prenoseći ljubav prema psima i mačkama.
Ljubitelji životinja mlađe generacije, koji su zahvalnice i nagrade zasluženo dobili bez obzira na uzrast, bili su:
Vukašin Radovanović iz Šapca, koji je napisao izuzetan i nesvakidašnji rad iz srpskog jezika s temom napuštanja pasa,
Vukašin učenik petog razreda, progovorio u ime životinja !
Priznaćete da je ljubav deteta prema životinjama jedna od najlepših stvari na svetu. Ona je iskrena i nežna, i odrasli pred njom zaneme. Početkom nedelje celu Srbiju dirnula je rođendanska pozivnica desetogodišnje Minje. Danas će to učiniti Vukašin Radovanović, učenik petog razreda Osnovne škole “Vuk Karadžić” iz Šapca.
Našem portalu javio se Vukašinov nastavnik srpskog jezika koji nam je prosledio dečakov rad na temu “Pismo mog ljubimca”.
-Nisam mogao da odolim da vam ne pošaljem sastav mog učenika petog razreda. Rad je napisan u toku časa i potpuno je autentičan, ništa nisam hteo da menjam. Pomislio sam kako bi bilo lepo i korisno objaviti Vukašinov rad i na taj način podstaći empatiju kod dece i odraslih. – rekao je Žarko Mrkić, profesor srpskog jezika i književnosti.
Vukašinov rad, pisan u ime napuštene keruše, vam prenosimo u celosti.
“Dragi čoveče,
Ovde sedim celu noć jadna i gladna. Iako me je vlasnik odavno napustio, teško se snalazim sama. Otkad em vlasnik napustio i miševa se bojim.
U tebi vidim dobrog čoveka. Nadam se da ćeš mi pomoći. Imam devet godina. Prema mom uvidu nije mi ostalo još puno života. Imam dva kučeta koja su gladna kao i ja. Njima je potrebna pomoć.
Pre dva dana jedan čovek me je šutirao. Nisam imala snage da bežim jer sam bila mnogo gladna. Hranim se po kontejnerima i to ostacima ljudskog ručka. Lutam ulicama već dve godine.
Ako Boga znaš, pomozi! Pomozi bar mojim kućićima! Mene ostavi ovde…”
Na kraju ćemo vas podsetiti da je Vukašin učenik petog razreda, koji izgleda,osim talenta za pisanje, ima još mnogo vrlina!
autor:www.životinje.rs
Luka Lukić, mališan koji je sav novac od džeparca predviđen za kupovinu mobilnog telefona priložio za operaciju psa kojeg je video na internetu. Njegovo humanitarno delo je ubrzo bilo neprepoznato, pa mu je nakon ovog gesta jedno austrijsko udruženje za zaštiti životinja poklonilo mobilni telefon. Kako se moglo čuti od njegove majke, Luka sav novac koji sakupi daje za pomoć životinjama u nevolji, a majka ga u tom pravcu usmerava, učeći ga da sve životinje ne samo da imaju dušu već i jednako pravo na život.
* Tom prilikom Monika Brukner je rekla da je Ideja rođena pre 15 godina, zajhvaljujući mnogim osobama koje nesebično pomažu mnogim životinjama, ali čija dela uprkos tome nisu bila prepoznata. Ja imam duboko poštovanje prema tim ljudima i zato sam odlučili da im na ovaj način pružimo pažnju.Takođe ima sve više mladih, dece koja misle i rade dobro za životinje. Ovim želimo da se ta njihova ideja širi –čime je potvrdila staru poslovicu da na mladima svet ostaje.*
Osim dodele priznanja, okupljanje je zamišljeno i kao svojevrsna prilika za razmenu iskustava I sumiranje prethodno postignutih dobrotvornih dela u vezi sa životinjama i prirodom. Stoga su manifestaciji učestvovali i brojni drugi gosti, među kojima su bili učenici đurđevačke osnovne škole, zatim predstavnici ovdašnjih udruženja za zaštitu životinja i prirode i drugi, a okupljanje je, u duhu prethodnih manifestacija Društva Đurđevo, dobilo i blagoslov. Učesnici programa su prisutne podsetili na aktivnosti tih udruženja, koja nesebično rade na pomoći ugroženim ne-ljudima, ali i na sve učestalija zlostavljanja i zanemarivanja napuštenih kućnih životinja, te na to da čovek nije na vrhu lestvice života i da ugrožavajući druga bića zapravo ugrožava sebe samog.
Ova manifestacija je održana prvi put, a namera organizatora je da ona postane tradicionalna.
Društvo za zaštitu životinja i prirode Đurđevo
uručilo priznanja za 2015. godinu
POHVALE ODABRANIM HUMANITARCIMA
U nedelju, 20. decembra 2015. godine, održana je po drugi put svečana dodela priznanja za humanitarni rad u oblasti zaštite životinjama.
Među odabranim humanitarcima bila su deca, odrasli, ali i društva za zaštitu životinja – svi oni koji su izvesnim humanim gestom obeležili proteklu godinu.
Pohvalnice, novčane nagrade kao i nagrade u vidu knjiga i opreme za životinje, primile su :
1. Dragana Jovanović
Koja već godinama nesebično pomaže našem društvu tako što volonterski prevodi i vodi grupe na seminar zaštite životinja u Gracu – Austriji. Takodje već nekoliko godina volonterski radi prevođenje tekstova za naše društvo.
2. Marina Milović
Moja priča:
Leto i divan dan idealan za šetnju pored Dunava Zoi i ja.
Na delu Dunava gde se izliva kanalizacija iz grada,bilo je puno galebova,
Zoi je htela do njih i vukla povodac i u tom momentu je ogrlica pukla i Zoi je uskočila u vodu,
i to bas tu gde je otvor za kanalizaciju.I u tom momentu je vir koji postoji kod kanalizacije,
počeo da uvlači Zoi i ona je bespomoćno pokušavala da se izbori,ali je malaksala
i videla sam da je struja uvlači u šaht kanalizacije,i odlučila sam u dve sekunde da moram
da joj pomognem,kompletno obučena sam uskočila u vodu u taj vir. Nije bilo vremena
da se razmišlja,morala sam da reagujem odmah, Zoi će se udaviti.
Sve sam radila instiktivno,nisam razmišljala šta može meni da se desi,bilo mi je samo u glavi da moram da je spasem.Uhvatila sam je jednom rukom i doplivala do obale,izvukla je napolje,
pojavio se jedan mladić da pomogne,ali kada je video da smo Zoi i ja smo već bile na obali,udaljio se.
Prljava od izmeta i svega od kanalizacije,sa Zoi sam malo sedela na obali,da dodjem sebi,Zoi je bila pored mene i gledala me.
Nisam mogla da dozvolim da umre ponovo bih to uradila.
Posle pola sata,onako prljave i smrdljive,krenule smo kući.Ja bosa i smrdljiva vraćam
se kući,Zoi maše repom,ljudi me gledaju i odmahuju glavom.
3. Dragan Beljin
Šef državnog prihvatilišta u Žablju koji vrlo savesno obavlja svoj posao. Pored svojih dnevnih obaveza obavlja puno drugih poslova a posebnu pažnju poklanja nezi pasa i njihovoj dobrobiti.
4. Zorica Damjanović
Vlasnica privatnog azila ,, Bella” u Budisavi koja već godinama radi na zaštiti i udomljavanju napuštenih životinja. Pored stalnog priliva pasa ona uspeva da održava azil u posebno dobrom stanju i ulaže puno ljubavi i truda u svoje štićenike.
5. Milica Krstić i Katarina Dimitrijević
Evo kako su oterale zlotvore i spasle štene od sigurne smrti
ZLATNA DECA PROKUPLJE HRABRE DEVOJCICE OTERALE DECAKE KOJI SU POLOMILI PSU NOGE
Roditelji ovih drugarica imaju razlog za ponos
Nažalost, devojčice su u pomoć stigle previše kasno jer su dečaci jadnoj životinji već slomili zadnje šapice
Milica Krstić (11) i Katarina Dimitrijević (12) postale su prave heroine iz Prokuplja pošto su danas, dok su se vraćale iz škole, spasile štene od brutalnog maltretiranja i bolne smrti.
Naime, one su zatekle dva dečaka kako muče jadnu životinju i uspele su da ih oteraju. Nažalost, devojčice su u pomoć stigle previše kasno jer su dečaci jadnoj životinji već slomili zadnje šapice.
Andrijana Pavlović, MIlicina mama, je odmah reagovala na društvenim mrežama i osudila dečake, ali i roditelje koji nisu uspeli da nauče svoju decu da se prema životinjama odnose s ljubavlju. Sa druge strane, ne krije ponos i zadovoljstvo što je baš njena ćerka primer dobrog ponašanja koji bi sva deca trebalo da slede.
"Moje dete i njena drugarica su prilikom povratka iz škole danas spasile štene koje su dva dečaka mučila i zamalo ubila. Polomili su mu zadnje šapice, kad su počeli da ga dave naišle su njih dve, dečaci su pobegli. Imaju li ta deca roditelje, da li ih ti roditelji maltretiraju, pa na taj način i oni sami iskazuju mržnju? Pas je najbolji čovekov prijatelj, treba učiti decu da vole životinje, a ne da ih istrebljuju... Svaka čast našim spasiocima! Ponosna sam na njih dve!", kaže Andrijana i dodaje da se njena ćerka Milica, kao ni njen sin Saša stalno brinu o životinjama.
"Milica se ni malo nije uplašila kada je videla dečake koji su mučili kucu. Milica i Saša inače često dovode kući psiće i pokušavaju da ih udome. Mi smo kao azil. Oni ih hrane, dele sa njima užinu, maze ih na ulici, ne plaše se ni jednog psa. Sa ovom kucom sad imamo tri psa, mačku koja je sama došla kod na i kanarinca", priča ponosna mama koja se sa ćerkom Milicom i sinom Sašom sada brine o povrećenoj životinji.
"Ono sada šepa... Njuškica joj je takođe povređena... Skoro da ne može da hoda. Ćuti jadno. Dajemo mu fizioloski rastvor na špric... Oporaviće se kod nas", kaže Andrijana.
6. Dijana Čobić
Moja priča:
Sve je počelo jednog hladnog decembarskog jutra. Dok su pahuljice prekrivale put moja drugarica i ja smo isle da se grudvamo.
Kao što i svaki dan uradim, ponesem malo hrane za pse, da bi nahranila napuštene kuce u mome zavičaju. Kada smo stigle do igrališta ugledale smo jedan crveni auto. Setila sam se da kad sam prvi put počela da hranim životinje, ugledala sam takav auto. Pored njega je stajala starija žena sa svoja tri psa. Ona je sa osmehom hranila pse lutalice, baškao i ja! Upitala nas je : „Ko hrani ove pse?“ Mi smo joj ispričali našu priču, da mi hranimo te pse.
Sada ću i vama ispričati kako je sve to počelo. Bilo je leto, lep vedar dan kao stvoren za igranje.Taman sam zakoračila da izađem iz dvorišta na putu mi se našao jedan crni pas. Pošto sam se bojala pasa, i nisam smela da mu priđem, ali kad me je pogledala Džoni, bila je ženka, sa onim njenim tužnim okicama činilo mi se kao da mi se obraća, kao da priča meni, kao da traži pomoć, kao da mi govori: “Pomozi mi, neću da me ljudi šutiraju jer nisam ja lutka koju možeš udarati kad god hoćeš“ .
Preplavila me je tuga ,kao da smo bile stvorene jedna za drugu. Nisam više mogla da izdržim a da je ne pomazim i ne nahranim. Čučnula sam ispred nje. Počela je da vrti repom i stala je na dve noge. Počele smo se maziti.
Kako su dani prolazili sve smo se više vezivale ali je drugog dana kada sam popodne izašla da je hranim nje više nije bilo. Danima sam plakala i sve više gubila nadu da ću je naći. I tako tužna otišla sam u školsko dvorište. Iz jedne zabačene rupe provirile su te tužne okice i to čupavo krzno. Da to je bila ona , moja Džoni sa štencima. Srećna i radosna što je opet vidimo trčala sam da joj donesem da jede i da mami kažem radosnu vest. Usput sam razmišljala kako je moj zavičaj opasan za Džoni i njene štence, ali šta sam ja tu mogla kad sam ja samo dete. Sinula mi je ideja!
Pošto je moja ujna zaštitnik životinja mogu nju da pozovem. Valjda sam tu ljubav prema životinjama i okolini nasledila od nje. Pozvala sam je . Došla je vrlo brzo.
Znala sam da će mo se Džoni i ja vrlo brzo rastati pa sam joj još više pažnje poklanjala. Kad je došao i taj dan da se Džoni udomi i njeni štenci pitla sam ujnu da li mogu za uspomenu da uzmem jedno kuče. Dozvolila mi je.
Posle pažljivog biranja izabrala sam jedno debelo, belo, šašavo kuče, koje sam nazvala Čupka.
Uzela sam je pažljivo i počela da plačem zato što je Džoni otišla. Ali ipak sam znala da će te njene tužne okice koje sam videla zasijati i da će joj biti lepo u novom domu. Tako je i bilo, Džoni i Čupkine sestrice su bile u novom domu. Uživale su kao što i dan danas uživaju.
Eto to je moja priča. Ispričala sam to toj ženi koja je stajala kod crvenog auta. Oči su joj bile pune suza i rekla mi je da sam divno dete. Dala nam je granulice za kuce od deset kila i ponudila nam je prevoz do kuće. Razmišljali smo ,pošto su nam uvek pričali da sa stancima koje ne poznajemo ne pričamo, ali mi smo ipak pričale sa njom. Rekla nam je da će mo se viđati svake subote kako bi hranili pse.
Poneki put su nas ljudi prijavljivali policiji što hranimo pse lutalice, ali mi smo ipak nastavile. Žena koja je bila sa nama zvala se Vera.
Tetka Vera je ispričala i njenu priču zašto baš ovde hrani pse lutalice, I ta priča me je baš dirnula .
I ako nisam poslušala mamu da ne pričam sa nepoznatim ljudima sve je ispalo dobro .Kuce su nahranjene i zbrinute a ja srećna jer sam učinila dobro delo.
7. Aleksandar Jovanović
Brdo Svetinja kod Kragujevca direktor skole u selu je preduzeo korake. Plemeniti direktor škole udomljava napuštene životinje .
Na brdu Svetinja kod Kragujevca vlasnici kraj magistrale iz auta izbace 30 životinja godišnje, koje spasi direktor seoske škole Aleksandar Jovanovićegraf
Aleksandar Jovanović iz šumadijskog sela Vlakča, direktor osnovne škole u selu Čumić, već godinama ne uspeva da se pomiri sa činjenicom da kraj njegovog sela, na magistralnom putu Kragujevac- Topola, ljudi masovno iz automobila izbacuju kućne ljubimce. Godišnje ih je bar 30!PROČITAJ JOŠ
Rezultat tog nemirenja i velikog srca je taj, da direktor odbačene ljubimce nosi kući i sam udomljava, pa im nalazi novi dom!
Surovost onih koji štenad bacaju kraj magistralnog puta, čime im garantuju smrt na drumu, direktora Jovanovića naterala je da bude brz. Pola sata zakašnjenja i štenad su samo mrlje na drumu. Surovost drugih, Jovanovića je naterala da bude strpljiv. Mnogo je onih koji izbacuju ženke pasa i mačaka u poodmakloj trudnoći.
Njih Jovanović nosi kući, a kada stigne potomstvo, nalazi im dom.legraf
– Nisam nikada brojao, ali oko 30 životinja godišnje Šumadinci ostave nadomak sela Vlakča, kraj druma, na potezu Svetinja. To im je valjda dovoljno daleko od grada da se životinje ne bi vraćale kući. A onda, nađete starijeg psa kojeg ne možete ni na koji način naterati da pođe sa vama u selo, da bi jeo i pio. On stoji tu na Svetinji, na vrh brda kod spomenika, i čeka gazdu da se vrati po njega.Psi su svoga gazdu na Svetinji čekali po nedelju, dve, čak i po mesec dana, kaže Jovanović, kome ove situacije možda najteže padaju.elegraf
Najčešće odbacivani ljubimci su nemoćna štenad, koje vlasnici ostave u kutiji ili ih jednostavno izbace uz magistralu kojom “zvižde” automobili. Druge najćešće odbačene životinje su buduće majke, i među psima i među mačkama. Tako je direktor Jovanović došao u situaciju na donese kući kucu koja se okotila i na svet donela 12 mladih.oto: Telegraf
– Imam i pse i mačke u dvorištu, uvek! Najviše ih je bilo 10, ali ih vremenom poklonim, negde udomim, a kada ih je mnogo prinuđen sam da ih odvedem u kragujevačku Zoohigijenu, u prihvatilište. Ostavim ih tamo i nadam se iz sveg srca da će doći osoba koja će ih uzeti i neće ih napustiti, kaže Jovanović.: Telegraf
Profesor, direktor Osnovne škole “Prota Stevan Popović” u Čumiću, čija dela podučavaju bar isto toliko kao i lekcije, kaže da ne želi da osuđuje ljude koji tako napuštaju svoje ljubimce i da taj problem mora sistematski da se reši, zakonom.o: Telegraf
– Ipak sam mnogo puta maštao da zateknem ljude dok ostavljaju te životinje, da ih pitam zar ne može problem nekako drugačije da se reši? Možda ipak ne treba da ih sretnem, nisam siguran kako bih reagovao, kaže direktor velikog srca, primer ljudske odgovornosti.Foto: Telegraf
Jovanović tvrdi da ne spašava samo on napuštene životinje kraj druma na Svetinji, da je isto učinilo još mnogo stanovnika Vlakče, bilo da ih pokupe kraj druma, bilo da ih hrane kada se izgladnele domognu sela.
Gospođa Monika Brukner je odlučila da i ove godine uruči nagrade, zajhvaljujući mnogim osobama koje nesebično pomažu mnogim životinjama,. . Ja imam duboko poštovanje prema tim ljudima i zato sam odlučili da im na ovaj način pokažem pažnju i poštovanje. Poslednjih godina ima sve više mladih, dece koja misle i rade dobro za životinje. Pored dodele priznanja, okupljanje je i prilika za razmenu iskustava i sumiranje prethodno postignutih rezultata u vezi sa zaštitom životinja i prirode. Stoga su manifestaciji učestvovali i brojni drugi gosti, među kojima su bili najbolji naši učenici đurđevačke osnovne škole sa kojima nedeljno radimo edukaciju iz oblasti zaštite životinja, i predstavnici različitih udruženja za zaštitu životinja. a Okupljanje je u duhu prethodnih manifestacija Društva Đurđevo, dobilo i blagoslov od rusinskog sveštenika. Učesnici manifestacije koji nesebično rade na pomoći ugroženim životinjama,su prisutne podsetili na to da čovek nije na vrhu lestvice života i da ugrožavajući druga bića zapravo ugrožava sebe samog ali i na sve učestalija zlostavljanja i zanemarivanja napuštenih kućnih ljubimaca.
