Dokle još
Dokle još ?
Novembar 2010 god.
Jedno jutro u sred centra Đurđeva, u parku između škole, mesne zajednice, prodavnice i ambulante deca su čekala u redu da uđu u ambulantu.
Dva muškarca su prišla i počela da pucaju ispred njihovih očiju na pse koji su se nalazili blizu dece.
Kada je pucnjava počela sekretar mesne zajednice je istrčao napolje i odveo decu u zgradu kako i ona ne bi stradala !
Neka deca su zvala Društvo za zaštitu životinja-u šoku !
Radnik iz društva je odmah izašao na lice mesta i pitao šintere/ubice šta to rade ? Oni su odgovorili "šta se ti mešaš, mi radimo naš posao, kada Monika neće da uzme pse", već su stavili dva mrtva psa u crne dzakove a trećeg su taman hteli. Ali ... on je još uvek bio živ. Ali jel da nije ni to bitno, bitno je samo da se obavi posao...
Kako je veterinar ustanovio pucnjava je bila stručna i vrhunska - Pas je imao gazdu, pratio je decu u školu i ispred njih na njihove oči je postao invalid – paralizovan. (Nije bio čipovan, ali bio je živ. Nije bio čipovan ali zato nemamo pravo da ga ubijemo).
Iako paralizovan Dzeki danas srećno živi u Švajcarskoj
Šta mislite kako bi pas umirao
da su ga šinteri stavili u džak živog ?
Šta mislite ko je naredio tim šinterima da ubijaju pse u sred bela dana u sred centra jednog sela ? – ili su možda sami šinteri došli na ideju da idu na hajku pasa, kao na divljem zapadu pre 200 godina.
Ko naređuje šinterima da ubijaju pse u sred bela dana u sred sela Čuruga i Gospođinaca ? I tamo su puškama ubijali pse ispred očiju gazda !
Puno ljudi se žalilo u ministarstvu, opštini, mesnoj zajednici, policiji / par sastanaka – a ništaaa...
DOKLE JOŠ ?
Ko naređuje da se psi stavljaju u kaveze na deponiji van Žablja, i da se niko nebrine o njima ! Da uginu od GLADI i ŽEĐI.
Ja sam osuđen na smrt i bio sam ubijen 9. septembra 2009. ... Zbog čega?
I mene su 9. septembra 2009. jednostavno ubili ... Da li sam ja to zaslužio?
Ko uspavljuje te pse "humano" kako su oni rekli, gde su evidencije. Možda je jeftinije da uginu od gladi, otvori se kavez i odmah se mogu baciti leševi na deponiju koja je tu pored.
Gosti iz inostranstva su bili šokirani. Nakon što smo ispraznili kaveze plačući su otišli kući. Gosti koji to prenose u celi svet, koji su puno pomogli Srbiji to više neće činiti posle toga.
Kakva sramota za jednu državu.
KO je sad kriv za to ? Ili je ta osoba koja je to naredila ?
Ili ljudi koji stalno izbacuju pse na ulicu ?
DOKLE JOŠ ?
Štenci su izbačeni u kutiji pored puta
Juli 2011 god.
Kao i svake godine naše društvo je Opštini podnelo zahtev da se insekti neprskaju na našoj teritoriji koja je inače proglašena za EKO-zonu Žabalja.
Par dana pre je išlo obaveštenje na TV da ove godine nema prskanja insekata, jer ih više nema !!
Onda sam čula da se NE garantuje da neće prskati insekte na našoj Eko-zoni !
Po zakonu takve akcije bi trebalo da se javno oglase na oglasnim tablama, ali toga nije bilo.
Kako ide prskanje ?
- Čujete avion, jako bučno i onda vidite jedan mali avion koji leti pet metara iznad vašeg krova i krošnji drveta. Vi stanete i gledate gore a avion vas prska / tušira sa jednim opasnim otrovom koji se spušta kao oblak na vas i sve oko vas. Ovaj put je bilo toliko jako prskanje - Kako će mo svi mi jesti voće i povrće iz naše bašte? Taj težak miris od kerozina ostao je do noći. Svugde ga je bilo pa i na vešu (kako je jedna žena rekla, koja je taman pružala veš: da je veš toliko smrdeo da je odmah morala da ga vrati u veš mašinu) na lišće, u usta, na kožu... Glava je mene / nas odmah zabolela i bila nam je muka.
- Izašla sam u park – mrtva tišina
svi ćute
ništa ne mrda
sve smrdi – mazim moje pse:
ruka mi smrdi
Sutra sam se probudila sa teškom glavoboljom, još uvek je sve smrdelo.
DOKLE JOŠ?
U drugim zemljama takve akcije bi imale teške posledice, pošto je to kriminal, čist prekršaj. Ova akcija prskanja je bila uzalud, osim lične sujete zbog prošlog novembra 2010, pošto sam tada prijavila slučaj ubijanja pasa na ulicama. Možda je trebalo da ćutim, možda su i ostali ljudi kojima su ubili pse isto trebalo da ćute, i svi mi ćutimo, i stalno ćutimo i političari ( to su vrlo često ljudi koji ne rade u svojoj struci i imaju jako malo znanja i iskustva u tome što rade ) rade šta god hoće, i dalje ostaju zaštićeni i skriveni iza političkih partija.
DOKLE JOŠ?
Na startu je akcija bila uzaludna i nepotrebna pošto uopšte nije blo komaraca. Prošle godine je bili na "milione" komaraca, oni nas nisu dirali a i njih niko nije dirao. Imali smo insekata puno više nego ove godine, a ove godine ne znam da li sam videla celih 15 komaraca i malo drugih insekata. Sad su i tih 15 komaraca i drugi insekti nestali, a sa njima i ceo lanac drugih koji jedu komarce i insekte, laste, gušteri, ptice, žabe, zmije... Mislila sam da je jedna eko – zona ipak zaštićena zana, bar je tako u normalnim sredinama. Ali pogrešno sam mislila...
Prvo sam bila besna – onda sam mislila zašto sam besna, nek sve ubiju – životinje su mrtve, one se više ne muče, a mi ljudi smo još uvek živi:
- sve uništavamo oko sebe.
Uporno ignorišemo činjenicu da sve, svašta i svakoga oko nas temeljno uništavamo a samim tim i nas.
To nije baš inteligentno, pošto ćemo mi biti na redu sledeći.
Neko gore na opštinskom nivou me psuje
Drugi pojedinac me grdi: Šta misli da su to njeni komarci?
Treći pita: Šta je eko – zona?
Četvrti: Ta je ljuta zbog par komaraca...
Itd.
U celoj toj priči, neko tamo pored mog sela još nije puno shvatio o životu.
Ali možda će njihovi unuci shvatiti šta su dede radile i šta su uništili, pošto oni neće videti ni komarca, ni žabu, ni ptice, ni zeca, ni, ni, ....
DOKLE JOŠ?
Ugrožene vrste životinja u Srbiji - dokument 1
Ugrožene vrste životinja u Srbiji - dokument 2
Kazne za ugrožene vrste životinja u Srbiji