Koja rasa pasa ujeda najčešće ?
U Nemačkoj živi skoro 7 miliona pasa.
Od 30 000 do 50 000 ujeda svake godine moraju da budu medicinski
tretirani. Između 60 % - 80 % otpada na pse.
Podatci u vezi sa tom temom su malo netačni, jer u slučaju ugriza ne postoji obaveza njihovog prijavljivanja i na nivou cele zemlje ne vodi se statistika o tome. Ali na osnovu statistike o ugrizima u pojedinačnim pokrajinama može se izvesti zaključak da neke rase ujedaju mnogo češće nego druge.
Pitbulovi i bulterijeri, od kojih postoji strah jer su psi za borbe, po tom pitanju jedva su primetni, jer je za njihovo držanje potrebno odobrenje od strane policije a u javnosti moraju da nose korpu.
Najčešće ujeda nemački ovčar, sledi ga labrador, ali ujedaju i manje rase kao što su jazavičar i pekinezer.
Kad pas ujede, to se najčešće dešava jer je uplašen, ljut-neko ga je tukao ili ometao tokom jela.
Mužjaci ujedaju tri puta češće od ženki. U 90 % slučajeva ujeda radi se o tome da je dotičnu osobu ujeo njegov pas ili pas kojeg poznaje. Iznad proseka su slučajevi kada pas ugrize neko dete koje je sa njim postupalo na pogrešan način. (mf)
Delimično je tekst preuzet sa interneta
Pseće duše
Taj koji kaže da samo ljudi imaju dušu, nikada nije imao psa za prijatelja
Svi naši kućni psi potiču od vuka. Verovatno su ljudi izolovali mlade životinje od njihove majke i dalje ih vaspitavali. Tako su se one navikle na čoveka, čija je porodica postala središte njihovog života. Prvi dokaz da su ljudi imali kućne pse potiče još iz vremena od pre 14 000 godina.
Od svih domaćih životinja psu pripada posebno mesto. On je jedini koji svoje socijalne odnose povezuje uglavnom sa čovekom, tj. pas će se pre odlučiti za čoveka nego za pripadnika sopstvene vrste. Zbog toga ljudi snose naručitu odgovornost za pse. Od strane psa postoji doživotna vezanost za njegovog vlasnika ili vlasnicu, a pas živi od 10-15 godina.
Držanje na lancu
Držanje na lancu je mučenje životinja u najvećoj meri. Psu je uskraćeno da koristi sva čula,prinuđen je da ceo život provede na jednom mestu. On nema socijalnog kontakta sa drugim psima i nedovoljno kontakata sa ljudima. Agresivnost, depresija i bolest usled nedovoljnog kretanja, najčešće zbog nedovoljne higijene i ishrane, su neizbežne posledice držanja na lancu.
Držanje u kući
Psi koji se drže u kući ili stanu, moraju se svakodnevno izvoditi napolje najmanje tri puta (bolje četiri puta) dnevno zbog fizioloških potreba i da se istrče. Slobodno trčanje je veoma preporučljivo, da bi pas mogao redovno obavljati nuždu, i to na mestu koje sam odabere. Važno je da ima socijalnog kontakta kroz igru sa drugim psima, sa ljudima i sa svojom okolinom.
Pas kao prenosilac bolesti
Ako se pas drži pravilno i čisto i ukoliko se poštuju potrebne veterinarske mere, uopšte nema razloga bojazni od prenošenja neke bolesti. To potvrđuje više miliona slučajeva držanja pasa u neposrednoj blizini čoveka u svetu, tj. psi žive i spavaju u stanovima, spavaćim sobama, putuju u kolima itd. Vakcinacije se moraju vršiti redovno, takođe i uklanjanje glista (najmanje dva puta godišnje) i kupke protiv nepoželjnih insekata (buve itd.) i mirisa. Nega krzna se podrazumeva.
Srerilizacija i kastracija
Sterilizacija kuje doprinosi očuvanju njenog zdravlja. Ishrana postaje lakša, jer kuji koja doji dva puta godišnje je potrebno mnogo više hane. Nakon sterilizacije kuja više nema potrebu za parenjem. Kuji ništa ne nedostaje, i ona postaje snažnija i izdržljivija.
Kastracija mužjaka svedoči o velikom osećaju odgovornosti vlasnika psa. Mužjak može na veliku daljinu da namiriše kuju koja je spremna za parenje. Tada se on više ne može koncentrisati na svoj posao i beži, ukoliko može. Možda ce naici na napola izgladnelu kuju i ponovo ce doprineti daljoj psećoj bedi.
Pas kao čovekov partner
Domaće životinje, pre svega psi, su veliko bogastvo za čoveka. Statistički je nekoliko miliona puta dokazano da su ljudi sa pozitivnim odnosom (obostranim, tj. da je i pas srećan) prema nekoj domaćoj životinji manje negativni i pod manjim stresom. Oni su uravnoteženiji, mirniji, odgovorniji i u kontaktu sa drugim ljudima i životinjama su prirodniji, otvoreniji i tolerantniji. Psi se u mnogim zemljama koriste kao terapija za ljude pod stresom, stare ljude i za decu.
Pas kao upotrebni predmet ili već nekoliko vekova najbolji čovekov prijatelj?
Na žalost, pas je potpuno zavisan od čoveka. mora da prihvati sve što mu se daje: stari hleb kao hranu, lanac koji mu ograničava životni prostor (šta je on skrivio?), udarce za nešto što nerazume, da bude izbačen iz kuće kada više ne bude potreban ili poželjan.
Da li je to zahvalnost za to što nam pas celog svog života posvećuje odanu ljubav, što čuva kuću i ljude, što je uvek tu za čoveka? Da li je zaslužio da ga bace kao što se baca smeće, da mora lutati, star, bolestan, gladan, da bedno ugine u prljavštini ili pod automobilskim točkovima.
Zar pas nije najbolji i najverniji čovekov prijatelj,pošto je čovek sam sebi najveći neprijatelj? |
Pas u toku života pređe toliko kilometara da bi mogao obići celu planetu.
Koliko dobro vide psi?
Psi imaju izuzetno dobre oci, koje se medjutim veoma razlikuju od ljudskog oka. Dugo se pretpostavljalo da psi ne razlikuju boje, ali to nije tacno. U sumrak i nocu oni vide bolje nego ljudi i lakse se krecu.
Opticke utiske u vidu nepokretnih objekata oni teze uocavaju, cak i na manjim razdaljinama (oko 30 metara), ali psi veoma dobro primecuju pokrete, i to cak i na udaljenosti od jednog kilometra. Ne moze im promaci ni najmanja promena, sto je od zivotnog znacaja prilikom lova. Ali njihov binokularni vid nije narocito razvijen i zato ne mogu tako dobro da procene udaljenost nekog objekta kao covek.
Iz knige Dezmonda Morisa: „Dogwatching“ (prev. „Posmatranje psa“).
Kada dođe taj čas
Kada budem bolestan i slab
i kada me jaki bolovi budu držali budnog.
Ono što tada budeš morao da uradiš, učini to sam,
poslednja bitka će biti izgubljena.
Jasno mi je da ćeš biti veoma tužan.
Tvoja ruka ne treba da okleva zbog tuge.
Tog dana, više nego ikada ranije,
tvoje prijateljstvo mora da položi najteži ispit.
Živeli smo zajedno mnogo godina srećni.
Strah od neminovnog? Nema više povratka.
Ti ne želiš da ja patim.
Zato me oslobodi, molim te, kada dođe taj čas.
Isprati me tamo gde moram poći.
Samo te molim da ostaneš do kraja.
I drži me čvrsto i smiruj me rečima,
dok se moje oči potpuno ne smire.
Siguran sam, vremenom ćeš znati,
bila je to ljubav koju si mi pružio.
Poznato mahanje repom po poslednji put.
Oslobodio si me patnje i bola.
I nemoj da te ljuti što ćeš jednom
ti biti gospodar te odluke.
Bili smo tako bliski.
Ne sme biti da tvoje srce plače za mnom.
Vremenom, siguran sam, znaćeš da
ono što si mi pružio bila je ljubav.
Poznato mahanje repom poslednji put,
Oslobodio si me bola i patnje.
I nemoj tugovati što ćeš ti jednog dana
biti gospodar te odluke.
Bili smo tako prisni.
Ne sme se desiti da tvoje srce plače za mnom.
Slika je preuzetta sa interneta
Da li smo mi to zaslužili?
Šetnja psa bez povratka
Ujutru si ustao veoma rano, spakovao kofere.
Uzeo si moj povodac, kako sam bio srećan !
Još jedna mala šetnja pre godišnjeg odmora – ura !
Krenuli smo autom, zaustavio si se pored puta.
Otvorila su se vrata, napolje si bacio jedan štap.
Trčao sam i trčao, dok ga nisam našao.
Nosio sam ga u zubima, da bih ti ga doneo.
Ali kad sam se vratio, tebe više nije bilo!
U panici sam trčao u svim pravcima,
u potrazi za tobom, ali sve je bilo uzalud.
Iz dana u dan trčao sam, tražeći te i dalje,
bio sam sve slabiji, plašio sam se i bio sam jako gladan.
Neki nepoznat čovek stavio mi ogrlicu i odveo me.
Ubrzo sam se našao u jednom kavezu
i tamo čekao na tvoj povratak.
Ali ti nisi došao.
Onda se otvorio kavez.
Ne, nisi to bio ti – bio je to čovek koji me našao.
Odveo me je u jednu prostoriju – mirisalo je na smrt !
Stigao je moj poslednji čas.
Voljeni gospodaru, želim da znaš da uprkos patnji
koju si mi naneo, u sebi još nosim tvoju sliku.
I ako se jednom vratim na Zemlju,
potrčao bih prema tebi
jer JA TE VOLIM!
Ulični psi
Imao sam nekad drugova sedam
šest me je napustilo u zao čas
ostade mi jedan jedini
i to beše moj pas.
I tog prijatelja odbacujemo tako lako…
Neverovatno šta čovek sebi daje za pravo,
kako čovek postupa sa bićima koja osećaju.
Tužno je što čovek konačno ne uviđa
da je pas njegov najverniji
i najpožrtvovaniji pratilac
i zaštitnik.
Čudno je koliko malo čovek vidi u psu, zar ne vidi koliko su
inteligentni psi, koliko su ljudi spasili, koliko zadataka
izvršavaju za čoveka iz dana u dan.
Nije dokaz velike inteligencije i kulture poricati da pas oseća
patnju i radost kao i mi, da ima pravo da vodi život
dostojan njegove vrste.
Sramota je za čoveka da tog našeg najboljeg prijatelja pustimo
da vegetira vezan za lanac, da ga hrane starim hlebom
natopljenim vodom i kostima, da ga puste da se bori za
preživljavanje po ledenoj hladnoći i vrućini, dok čovek
vodi lep život u komotnoj kući.
Sramota je potpuna, kada tog prijatelja iz bilo kog razloga
još i oteraju od kuće, možda laje previše, možda premalo,
možda je prestar i obavio je svoj zadatak, više nije potreban,
možda boja njegove dlake više ne odgovara, ili…
Zar nije svako od nas već video na pola izgladnele, bolesne, jadne
pse, koje je udario automobil, koje jure i muče deca, pse povređenog
tela i duše. Oni imaju takve traume od ljudi, da beže u paničnom strahu, spasavajući svoj život, kada im se neko približi. Kada ih iznenada
više ne vidimo – onda su se povukli,da bi negde umrli.
Svaka čast čoveku koji je sposoban za tako nešto,
i koji ne vidi patnju. I on će umreti jednog dana.
Umreće kao što je i živeo, u skladu sa nepobitnim
zakonima prirode.
Jadan čovek.
Autor: Monika Brukner