Zakoni i kazne

 

 

 

The Haves and the Haves − not

 

The Haves – rich people – Bogati ljudi

The haves not – hungry people – siromašni i gladni ljudi

Engleska poslovica glasi: "Bog da a vlast uzme"

Često razmišljam zašto su ljudi toliko alavi i spremni na (skoro) SVE kada je u pitanju novac. Verovatno je to neki instinktivni relikt iz vremenskog doba kada čovek nije imao, gladovao i stalno bio na ivici preživljavanja – kao mnoge životinje u prirodi (ili kućni ljubimci koji su izbačeni iz kuće i ne mogu da se snađu pa na kraju umiru od gladi).
Razumljivo je da čovek hoće da ima, ali možda je iza toga najviše želja za sigurnošću.
Za neke ljude, normalan život, bogatstvo i sigurnost nisu dovoljni, njima treba moć. Moć može biti strašna ako padne u pogrešne ruke.

 

 

Bogatstvo - sigurnost - moć - a fali priznanje od strane drugih ljudi i mogućnost da uživaju tu moć.

 

 

 

Tu smo već kod ljudi koji su iznad drugih ljudi, koji naređuju drugima i čije sudbine su potpuno u njihovim rukama. Oni prave zakon. Ali često vide zakon samo za njihove oči a zaborave te koji su na drugoj strani (npr. one koji uopšte ne dobiju socijalnu pomoć i nikom ništa, neka se snađu a svi znamo da se ne mogu snaći). Ali otom potom…

Na drugoj strani su i životinje, itd. itd. Umesto da nezaštićeni ljudi i životinje budu zaštićeni od strane zakona, oni su ignorisani, "zaboravljeni ". Humanost u toj celoj priči često je jako daleko, nema pomoći za siromašne i nemoćne ljude i životinje i tačka.

 

Možda zato ljudi i hoće da budu bogati i moćni.

 

 

 

Neko je rekao:

 

"Ne marim da budem siromašan, ali marim za nepravdu koja ide sa tim"

 

 

Zato životinje mogu jako malo da očekuju i da profitiraju od novog zakona.

 

Samo u malim krugovima mi bi mogli da dokumentujemo na stotine slučajeva brutalnosti i surovosti prema životinjama i ljudima.

 

A gde je zakon ?

 

Zakon je tu, ali gde su sudije koje sude za zlostavljanje ?

 

Šta vredi zakon, ako se ne sprovodi. Niko se ne drži toga. Onda je džabe urađen zakon.
Samo u jako retkim situacijama, životinjski slučajevi se uopšte razmatraju. Najviše slučajeva se odbije. To zavisi od sudije !!!
Ko je sudija da odbije predmet zlostavljanja ?
Za svaku sitnicu / glupost se sudi,
ali za život se smatra da nije bitno ?

U Australiji je prvi put sudija išao u zatvor, pošto je sam pravio ličnu istragu u jednom slučaju.

 

Kada će biti kraj ?

 

Zakon štiti

 

 

 

Karlovci – Šinter je pokupio i ubio pse na nezakonit i brutalan    način, a Opština ga je platila i štitila.

 

Kać – Na divlju deponiju u Kaću se godinama bacalo na hiljade leševa životinja iz Novosadskog šinteraja.
Lično sam videla brojne pse sa teškim povredama, upamćen mi je ostao jedan slučaj psa koji je toliko bio izudaran po glavi da mu je mozak ispao kroz usta.

 

Đurđevo – ubistvo psa Jeckija - vidite na " DOKLE JOŠ "

 

Deponija Žabalj – Opština Žabalj se rešila pasa, tako što ih je zatvorila u boksove i pustila ih da umru od gladi.

Bečejski azil - Tamo se već duže vremena truju psi, a niko ne

reaguje, ni policija, ni Opština...

 

Bezbroj je slučajeva teškog kršenja zakona prema životinjama koji bi se mogli navesti npr. :

 


Lovci
Transport životinja

Klanice

Eksperimenti

Držanje domaćih životinja

 

 

I dalje nikom ništa

 

 

Ovde retko ko zna zakon o dobrobiti životinja,samo  ko se interesuje, ili ko ga sprovodi.

 

 

Kazne i zakoni su nepravedni :

 

  • Kažnjava se vlasnik pekinezera sa 5000 dinara, koji u pidžami ide u park da bi pas mokrio pre spavanja jer pas nema korpu.

– to jeste kršenje zakona!

  • Izvuče se mali pas od 11 godina, ljubimac jedne stare bake iz stana i nosi se u gradski azil (Novi Sad), pošto su se komšije bunile – ovo je tragedija a nema veze sa zakonom !
  • Neko maltretira i  ubije psa/životinju – i ništa !

 

Ali gde su kazne za to šta se radi po gradskim azilima (Novi Sad, itd...), borbe pasa, klanice, držanje životinja uopšte ???
eksperimenti, lov ???

Zakon inače važi samo za neke životinje npr. ne važi za divlje i domaće životinje, itd…

 

 

Neke stavke u zakonu prosto nisu jasne i nisu fer, npr.

 

 

  1. zavisi od ministra da li cirkus može da koristi divlje životinje
    znači: pitajte ministra i on će odlučiti

  2. privatni azili i društva za zaštitu životinja moraju da rade .............. ono i ono i...
    da stvore finansije i da plate PDV i preterano visoke državne takse
    da moraju ovo.............., da moraju ono, da finansiraju državu ............ čipovanje, pelcovanje i kastraciju, vođenje azila koji su čiste državne dužnosti
    da rešavaju javne probleme .............. itd.

  3. Privatni azili MORAJU da imaju............. milion stvari,a ko to plati ?!

 

Zar ne bi bilo fer i pametno da se pomogne privatnim azilima, ako oni već rešavaju probleme i haos, koji bi vlast trebalo da reši.
Društva imaju samo obaveze a nikakvu moć da reše pojedine slučajeve i nemaju podršku vlasti.

 

Neki slučajevi za posmatranje

 

  • 2 devojke su nastradale pošto su htele da spasu jednog psa na ulici
  • I jedan mlad čovek nije hteo da zgazi psa pa je sam nastradao tako što je autom udario u ogradu mosta koja je probola sedište i njega i tako je pao u vodu. Njegov brat je bio u teškom stanju.

  • Šef policije je doživotno paralizovan zbog pasa na autoputu.

 

Možda treba da ljudima koji izbacuju pse na ulicu, njihova deca nastradaju kao napisani slučajevi, oni bi to zaslužili a ne ovi nevini ljudi

 

Da li je to potrebno ? ( očigledno )
Ko nešto radi protiv toga ? ( niko )

Ko kažnjava ljude koji izbacuju pse ? ( niko )

 

Cela zemlja je u haosu zbog njih ! U zatvor sa njima !

 

  • Zašto država ne reši već jednom to pitanje? ( ili možda neće jer ipak usput se vrti puno novca oko tih životinja ) ?

 

  • Zašto vlast ne menja zakone da veterinari mogu da idu od kuće do kuće, kako bi obavili njihov posao da čipuju i pelcuju sve pse ?
  • Zašto se ne uvedu takse za nesterilisane kuje ?
  • Zašto se ne uvedu stroge kazne za ljude koji izbace životinje na ulice i koji ih muče ?

  

Rad na terenu – čipovanje i vakcinacija pasa

 

03 avgust 2010 god.

 

Većina ljubitelja i zaštitnika životinja, pa i oni koji se bave psima, ne znaju kako izgleda rad na terenu kada treba čipovati i vakcinisati pse. Ovaj posao rade terenski veterinari i veterinarski tehničari, uglavnom u malim gradovima i po selima.

To izgleda ovako:

Prilikom dolaska u dvorište, kada se dozovu vlasnici, ide objašnjenje: „Dobar dan, mi smo došli da vakcinišemo i čipujemo pse.“

Zatim vrlo često sledi različiti repertoar zamerki domaćina tipa „Prvo to uradite sa psima lutalicama, onda ćemo mi vakcinisati naše.“, pa do komentara tipa „Nemamo para.“ (bilo da imaju ili nemaju novca). Država pokriva samo cenu čipa do utroška starih zaliha, a ne plaća više cenu vakcine, niti utrošak goriva, kao ni rad veterinara i PDV – veterinari naplaćuju najmanju moguću cenu vakcinacije pasa. Često se dešava das neki od vlasnika pasa ne izmire svoj dug nakon što su im veterinari na veresiju odradili posao, i nisu ni zainteresovani da plate svoj dug.

U čestim slučajevima bude i verbalnih napada, pa čak i pretnji veterinarima! Često je takvim pretnjama i napadima izložena i veterinarska inspekcija kada krene na teren sa veterinarskim ekipama da kontroliše njihov rad. Najviše zamerki imaju i najviše napadaju upravo oni koji najviše izbacuju pse i mačke, a takvi rado potkazuju i komšije dok oni sami odbijaju da izvrše svoju zakonsku obavezu („Onaj tamo ima pet pasa – vidiš, ona tamo kuća.“).

Nakon nekog vremena, istrajnost veterinara i tehničara, pa i veterinarske inspekcije opada jer ne žele da se zameraju ljudima koje poznaju i uz koje žive u istim gradovima i selima. Tako problem čipovanja i vakcinacije pasa ostaje i dalje nerešen, a problem uličnih pasa počinje i završava se upravo kod vlasnika pasa! Vlasnici pasa su „alfa i omega“ problema uličnih pasa, tu je uzrok i rešenje problema napuštenih životinja. Bez strogog kažnjavanja nesavesnih vlasnika koji odbijaju da čipuju i vakcinišu svoje pse, problem napuštenih uličnih pasa nemoguće je rešiti!

Vlasnici pasa i mačaka masovno izbacuju te životinje po poljima, šumama, duž puteva, po selima, gradovima, a često ih odnesu u susedne ili dalje gradove da se ne mogu vratiti kući. Napuštena štenad stradaju zgražena po putevima... Od napuštenih lovačkih i drugih pasa po poljima i šumama formiraju se čopori koji uznemiravaju i ubijaju divlje životinje.

Kada se needukovanim i neodgovornim vlasnicima pasa i mačaka pomene kastracija životinja, mnogi od njih reaguju sa novim negodovanjem i verbalnim napadima... Redovna konstatacija takvih ljudi je da „životinje imaju više prava nego ljudi“, podrazumevajući u stvari uskraćivanjem njihovih „prava“ da biju, zlostavljaju i ubijaju njihove životinje, i da im uopšte rade šta im god padne na pamet... (Isti takav odnos imaju i zlostavljači žena i dece prema svojim žrtvama.)

Veterinari često po seoskim dvorištima viđaju podivljale pse kojima vlasnici ne mogu prići niti ih uhvatiti. Razlog tome su najčešće dva razloga: nisu ih dirali ni mazili kada su bili štenad, ili su ih pak tukli i oni su postali plašljivi, u strahu da će opet dobiti batine. Batina je još uvek „vaspitna metoda“ u Srbiji, bilo da se takav metod „vaspitanja“ primenjuje na životinjama ili deci... Podrazumeva se da takvo ponašanje kvari čitave generacije ljudi i životinja.

Sada ću opisati jedan od slučajeva iz veterinarske prakse, koji ilustruje naravi naših ljudi:

Veterinarska inspektorka nam je javila da odemo u jedno selo gde je pas ujeo i povredio devojčicu. Inspektorka je prvi put išla tamo sa nama.

Procedura je ovakva: kada pas ujede čoveka, po zakonu se posmatra deset dana – prvog, petog i desetog – i zatim se piše zapisnik o tome da li je ispoljio simptome besnila ili ne. Ovo je iz razloga što najveći broj pasa obolelih od besnila ispolji simptome ove opasne bolesti u prvih deset dana nakon što su ujeli nekoga, a pre toga još ne pokazuju promenu ponašanja i znake bolesti. Virus besnila se može naći u pljuvačci psa deset dana pre nego što pokaže simptome. Ako je pas bio negativan na bolest, čovek ne mora primiti serum i vakcinu protiv besnila, a ako je to lutalica i ne može se posmatrati a taj teren je zaražen besnilom, ujedeni mora primiti serum i vakcinu u više navrata – a ona ume biti bolna prilikom davanja, sa mogućom burnijom reakcijom.

Situacija na dotičnom mestu bila je sledeća: stariji čovek živi sam, a u posetu su došli njegov sin, snaja i unuke, koje njegov pas nedovoljno poznaje. Pas je vezan na lancu, odakle se otrgao dok su ga hranili i napao je devojčicu od oko 14 godina, koja je stajala na nekih pet metara od njega. Žestoko ju je napao i otkinuo deo kože i mišića sa lista jedne noge. Ona sada ima nekoliko šavova na tom mestu, sa psihičkom traumom zbog tog događaja i sa mogućim ružnim ožiljkom. Pas nije čipovan i vakcinisan – iz nekog razloga to nije odrađeno, možda su baš u tom domaćinstvu odbili to da učine.

Međutim, postoji i naličje svega. Sin tog starijeg čoveka živi u Nemačkoj, ali se ponaša tako da ga se i sopstveni otac stidi – nasilan je, govori i čini stvari koje ne priliče nekome ni u Srbiji, a još manje nekome ko kaže da dvadeset godina živi u inostranstvu. Verbalno je napadao i vređao veterinarku, tehničara i inspektorku. Na kraju je odbio da plati minimum troškova za utrošak goriva za dolazak veterinarske ekipe, koja mora da proprati slučaj da bi njihov zapisnik dobili lekari i inspekcija.

Po onome što je sledilo i prilikom narednih dolazaka, bilo je očigledno da je taj mlađi čovek nasilno prilazio psu iako ga on ne poznaje dobro zbog njegovog dugog boravka u inostranstvu, i vrlo verovatno ga je tukao. Iz nekog razloga pas reaguje agresivno na njega, a agresija kod pasa povezana je sa strahom i samoodbranom.

Povrh svega toga, otac tog čoveka je nedavno slomio nogu i nakon korišćenja invalidskih kolica, sada polako ide na štakama. Problem mu je da svakodnevno hrani psa i pomagali bi mu susedi u tome da se sada ne plaše psa. Ali još veći problem je što sada sin i snaja tog starog čoveka uporno navaljuju da se on reši psa jer ne žele više da ga vide u dvorištu nakon incidenta. Žele da ga se reše po svaku cenu, pa i da ga puste negde (da postane pas lutalica), iako čovek želi da ga zadrži jer je to njegov pas, njegov drug u samoći i njega pas prihvata bez problema.

Nakon još jednog stresnog dolaska na tu adresu, istoga dana zove me inspektorka i zabezeknuto priča šta se desilo. Zvala je snaja tog starijeg čoveka na telefon kojeg koristi više inspekcijskih službi (pa i komunalna inspekcija) i, očigledno misleći da je dobila šintersku službu a ne predstavljajući se i ne pitajući koga je dobila na telefon (što je osnov kulture ponašanja), odmah kaže „Momentalno dođite i nosite tog psa!“. Inspektorka joj je odgovorila da to ne može tako, da se pas mora prvo čipovati i vakcinisati, i da potom nađu nekoga kome će ga pokloniti. Zatim je ta žena inspektorku oterala u p. m. i zalupila slušalicu!

Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera onoga što se može nazvati bolesnim mentalitetom pojedinaca u ovom društvu – a takvih je, nažalost, poprilično. Moj lični stav je da je sa takvim ljudima nemoguće trajno rešiti problem napuštenih pasa i mačaka, nasilja nad životinjama i svih ostalih velikih problema u ovom društvu... a nasilje ne bira žrtve, samo su nasilnici isti.

 

* * *

 

Moram dodati još jednu bolnu činjenicu: većinu veterinarskih inspektora, pa i samih veterinara, ne zanima mnogo dobrobit životinja – a veterinarskoj inspekciji “nije prioritet” (citiram reči jedne inspektorke) primena Zakona o dobrobiti životinja!

Dodajem i nešto što sam nedavno saznala: po selima je vrlo uobičajena praksa da seljaci pse kojih žele da se reše, za vreme dok traju usevi povrća i voća koje žele da zaštite od lopova (plodove biljaka, opremu za zalivanje i drugo), na njivama - u groznim uslovima - vezuju ih da to čuvaju. Kada oberu usev, puštaju te pse...

Tokom akcije vakcinacije pasa, čula sam na par mesta izjavu vlasnika kako neće da vakcininišu psa "jer će biti na njivi". Pokušavala sam ih ubediti da vakcinišu i te pse, ali bezuspešno. Najveći broj njih ni ne prijavljuju da imaju takve pse po njivama, voćnjacima i povrtnjacima, a veterinari ne mogu ići po njivama i tražiti koji je čiji pas - i ako bismo ih našli, seljaci lažu da pas nije njihov (lažu i za one po dvorištima)...

Tako, na primer, u nekim većim selima, svake godine seljaci puste bar oko 1000 pasa, koje potom ubijaju horde lovaca... i tako svake godine! Naredne godine nabave novo kuče, i opet sve iz početka...

Problem napuštenih pasa u Srbiji je nemoguće trajno rešiti sa ovakvim, nesvesnim i neodgovornim ljudima!

Autor teksta: dr vet. med. Katica Spasić

 

 

Nema vajde od veterinarske inspekcije !

17 avgust 2010 god.

 

Danas sam imala raspravu sa veterinarskom inspektorkom. Prijavila sam joj jedno zapostavljanje životinja. Ona me je na to zamolila da joj ne prijavljujem takve stvari! Pitala sam je KOME onda to da prjavljujem, ako ona, koja je nadležna za zlostavljanje životinja, ne želi da prima takve prijave?!?

 

Pitala me je da li sam joj ja prijavila zlostavljanje jednog šarplaninca. (Ja sam videla tog psa i baš sam htela to da prijavim – stariji šarplaninac na jedva 1m lanca; pored njega je okvir starog šporeta umesto kućice, manji od njega – dakle, nema nikakav zaklon, a ne verujem ni da ima redovno vodu i hranu. Vezan je pored radionice sa auto-delovima u nedovršenoj kući.) Ona i regionalna inspektorka mislile su da sam ja poslala prijavu, pošto je to napisao neko ko zna da piše prijave. Ova inspektorka odbila je prijavu koju joj je prosledila regionalna inspektorka i njena šefica, sa obrazloženjem da se radi o bolesnoj porodici, odakle je bio njen bivši zet, koji je maltretirao celu njenu porodicu, kao i svoje bližnje. U toj bolesnoj (nasilničkoj!) porodici postoje ubice, koji još uvek nisu do kraja procesuirani od strane suda i policije za novije slučajeve, a bili su već u zatvoru! Ova inspektorka ih se plaši. Takođe i za vlasnika imanja gde su zlostavljane životinje kaže da je sirovina, i da udara šamare i nadležnim službenicima.

 

Pitam se, u kakvoj to zemlji živimo, ako dopustimo TAKVIMA da rade šta hoće???

 

Znači, svi mi normalni ljudi treba da ih se plašimo, da ćutimo i da živimo u krajnje suženom životnom prostoru da bi takvi radili šta im se prohte – i pri tome nekažnjeno maltretirali sve redom!?! – Ili je to samo izgovor dotične inspektorke za njen nerad u toj oblasti? Kaže – nije joj to (dobrobit životinja) prioritet!?! Ima “pametnija posla”, htela je to da kaže.

 

TO je naša veterinarska inspekcija, a bez angažmana vet. inspekcije u oblasti zlostavljanja životinja, oni malobrojni veterinari koje zanima ta oblast, ne mogu ništa...

 

Dakle... ćao, ZBOGOM ovakvoj zemlji!...

 

Autor teksta: dr vet. med. Katica Spasić

 

 

Neki slučajevi iz sveta:

 Australija: Jedna žena morala je da plati 4000 dolara zato što je pas imao ranu  i ona nije htela da ga vodi kod veterinara.

                  Veterinar je koštao 74,70 dolara.

          Bravo !

 Švajcarska: Svaki kanton mora imati posebnog advokata za životinje.
                     Male životinje kao morsko prase, ptice ili zečevi ne mogu se više  držati sami nego samo u paru.

 Nemačka, Švajcarska: Psi moraju da se vode u šetnju minimalno 

                                      3 puta po 1 sat   dnevno.